Дводневна шетња од Београда до Новог Сада је заиста у нашим очима била тријумф студентских блокада. Студенти су успели све да увере да је то био врхунац и круна свих акција. Међутим, енергија, која је сваким кораком посејана Војводином, попримила се и распламсала широм земље. Овог пута многи градови су одлучили да појединачно крену у шетњу ка Крагујевцу, како би се сви заједно срели на Сретење. Пут који је требало прећи није био нимало наиван. Не само да је, у зависности од почетне тачке, износио између 100 и 150 км, него је и рељеф био знатно захтевнији у односу на војвођанске равнице, а требало га је реализовати за максимално 4 дана.

Уторак, 11. фебруар

Прву етапу су започели студенти из Ниша, који су око 7.30 ујутру кренули од Електронског факултета пут Алексинца. Око 200 Нишлија се осмелило на овај подухват, а готово сви су завидели једном од колега који је уз себе имао највернијег чувара – свог пса. Почетна тачка београдских и новосадских студената био је Фармацеутски факултет у Београду. Колона је, по процени једног од шетача, бројала такође око 200 људи, међутим, она се сваким даном увећавала, с обзиром на то да су се многи прикључивали на успутним станицама. На почетку и на крају колоне су били по једно полицијско возило, пар аутомобила коришћених у логистичке сврхе, као и возила са особљем Високе здравствене школе, који су дефинитивно били највећа помоћ и без којих цела акција можда не би била толико успешна.

Улице Београда и Ниша биле су преплављене грађанима, који су се окупили како би испратили ове младе, храбре људе и како би им пренели само једно — да имају неизмерну подршку. Одјеци аплауза и усклика испунили су улице, док се поворкама полако губио сваки траг. Прва станица наших јужњака била је Горња Топоница, где су их мештани дочекивали раширених руку. За то време, након кратке паузе код Авалског парка, пут се за београдске и новосадске студенте наставио све до „Camping Belgrade Avala” где је шетаче затекао традиционални дочек уз погачу и со, као и ручак. Кораци слободе су се чули кроз целу земљу, док су студенти пролазили из једног насеља у друго, а како је пут одмицао, тако су и загрљаји грађана постајали све топлији, а емоције све узбурканије. Први дан, за почетнике најтежи, а за оне са мало више искуства лакши, полако се ближио крају. Нишлије су око 18.00 стигле у Алексинац, док је поворка која је кренула из Београда око 21.00 час стигла у Сопот. Њихов улазак у оба места није остао непримећен. Љубав према овим, може се рећи, непознатим људима који воде битку у име свих нас, могла се видети како у очима Сопоћана тако и код Алексинчана. Њихово гостопримство било је достојно наших јунака. Пуне трпезе домаће хране, која је спремана целог дана, преплавиле су мирисом центре градова. Након што су се окрепили, студенти су у Алексинцу испраћени до спортске хале, где ће провести ноћ, а у Сопоту до оближњих пластеника у оквиру пољопривредног газдинства „Др Чупић”, који су раније били грејани целог дана како би се омогућили услови за спавање. Ускоро су сви утонули у дугоочекивани сан.

Среда, 12. фебруар

Након проспаване ноћи, шетња се наставила најпре за нишку колону, а нешто мало касније и за београдску. Прва већа пауза шумадијског марша била је у Младеновцу. Студенте су грађани огрнули ћебадима, а деца су их чекала узбуђена, гурајући се како би успела да загрле барем једног од њих. Нишлије су, такође, одважно прелазиле своје станице, а јужњаци су се потрудили да их на сваком кораку дочекају онако како само они умеју. Када су стигли до села Бобовиште, прикључили су им се и трактори који су их пратили све до Делиграда.

За други дан се од самог почетка знало да ће бити и најтежи. Временски услови нису били на нашој страни и одлучили су да ставе шетаче под искушење. Док је хладноћа многима улазила под кости, песма им је грејала душу, не дајући им да поклекну. Северну колону је од Марковца пратила чак и суснежица. Ништа боље нису прошле ни колеге са југа, које су пристизале у Ражањ, певајући „ми за умор не знамо!”. За студенте који су кренули из престонице на ред је стигао Орашац.

У место где је Карађорђе 1804. изабран за вођу Срба они су ушли, с пуним правом, уздигнуте главе. Барјаци су се вијорили, предвођени сликом Ђорђа Петровића, који би засигурно био поносан на овај призор. У Основној школи „Први српски устанак” студенти су вечерали, угрејали се и одморили, а потом су кренули пут Аранђеловца, последње станице за овај дан. Ова деоница је дефинитивно била и најзахтевнија, јер су корачали узбрдо, а због временских услова било је и клизаво. Сишли су поред парка и ушетали у главну улицу где су их мештани дочекали, узвикујући сви заједно „Сви на улице!”. Нишлије су дан завршиле стигавши у Ћићевац. Неки од шетача су спавали у хостелу, неки у спортској хали, а неки код мештанâ.

Ове вечери спојиле су се и заставе Новог Пазара и Краљева испред Факултета за машинство и грађевинарство.

Четвртак, 13. фебруар

Трећег дана се шетњи прикључује још 5 градова. Првобитно су се заставе Краљева и Новог Пазара спојиле и студенти су заједно кренули ка Мрчајевцима, где су се нашли са својим колегама из Ужица, Чачка и Горњег Милановца. Они су заједно кренули у једној великој поворци путем Кнића. Новосадски и београдски студенти су овог јутра формирали колону испред спортског центра, одакле су кренули ка Тополи. Већ око 13.00 су били на пола пута до своје наредне станице, која је заправо представљала и најтежи део тог дана, због највећег успона.

Од Новосађана се могло чути да им је тешко јер нису навикли на тако брдовите рељефе, међутим, никаква препрека није могла да их заустави. Пред улазак у Тополу, дочекала их је девојка у народној ношњи, на коњу, када је направљена и једна епска фотографија. Ово је можда био и најсимболичнији дочек. У место где је 1804. Првим српским устанком започет рат за ослобођење и уједињење Срба студенти су ушетали као достојни наследници Карађорђа. Још једном је потврђено да дух борбе не јењава и да ће борци и овог пута победити. Узвици који су највише одјекивали били су: „Устанак, устанак!”, дајући им до знања да нису сами. Био је обезбеђен и санитет за оне којима је била потребна помоћ због рана и жуљева. Након ручка у Карађорђевом конаку, дошло је време да се крене ка Трнави. Целим путем били су дељени флајери са слоганом скупа „Сретнимо се за Сретење”.

Нишлије су се пред полазак из Ћићевца сликале са својим домаћинима. Дефинитивно је и овај дан, као и сваки други у њиховом путу, био захтевнији у односу на остале поворке, због незахвалног рељефа, као и због најнепогоднијих временских услова. Прешли су место Сикирица, затим Ратаре, све док нису стигли у Параћин на паузу. У хотелу у центру града су им превијене ране и санирани жуљеви, а потом су кренули даље. Док су улазили у Ћуприју, издалека су се чули бубњеви, који су најављивали њихов долазак, а они су се звуку придружили својом радосном песмом. На питање како се одвија пут, они су поносно рекли да им се енергија увећава из дана у дан. Прикупили су сву могућу снагу и коначно стигли у Јагодину, где су их заједно са грађанима дочекале и колеге студенти. Они су им организовали коначишта у фискултурној сали и учионицама факултутета, потрудивши се да им буде што удобније, како би се припремили за најтежи део пута.

Док се северна поворка приближавала својој наредној одредници, мештани су почели да пуштају ватромет, а студенте су сачекали трактори, који су их увели у Трнаву. Права гозба била је спремљена, а студенти су се највише обрадовали домаћим палачинкама. Након краћег одмора, упутили су се ка својој последњој станици за тај дан, ка месту где ће се коначно одморити пред долазак у Крагујевац — малом селу Чумићу. Нико није могао ни да претпостави да ће се толики број грађана окупити у тако малом месту, како би видели ко им то долази. О гостопримству у Чумићу се причало и данима након тога, а многи су, док су препричавали поход, рекли да су најлепше спавали управо овде.

Трећа поворка је, док се приближавала мосту на Гружанском језеру, уживала у пределима које нуди наша лепа Шумадија. Где год да су прошли, мештани су им скандирали „Студенти, студенти!”, а они су неуморно корачали.

Увече су, коначно, стигли у Кнић, где им је био припремљен смештај у Средњој школи „Добрица Ерић”.

Петак, 14. фебруар

Дошао је и последњи дан шетње. Док су понеки изморени шетачи скупљали и последње атоме снаге како би завршили, за неке од нас незамисливи подухват, неки су одлучили да се загреју уз склекове. За разлику од осталих, којима је остао знатно мањи део пута, Нишлије је чекала најдужа и најтежа рута – чак 40 километара. Иако су већ били крајње исцрпљени, сви су пуни ентузијазма кренули ка првој модерној престоници Србије.

Најзад, спојили су се Исток и Запад, Север и Југ. Срели су се уочи Сретења. Многи ће рећи да ова шетња није више била само то, постала је ходочашће. Сваким својим кораком су наши млади сејали слободу, наду, заједништво и љубав. Пробудили су народ целе Србије, који је већ дуго био у зимском сну. Мештани су их грлили, љубили, даровали, позивали у своје домове макар накратко, како би упознали своје ослободиоце. Упркос напорном путу, сваког дана су успели да одрже петнаестоминутну тишину, како би одали пошту страдалима и како би послали јасну поруку – не заборављамо и не одустајемо! Дочек у сваком граду, селу, насељу и варошици кроз које су прошли био је неописив. Број људи који је сваког дана жељно ишчекивао њихов пролазак, нарочито у мањим местима, било је незамисливо предвидети. Нико није могао да очекује да ће наша борба успети да допре и до оних који су предуго били у мраку. Коначно у нашем народу не постоји раздор. Коначно су се Срби ујединили око једног циља. Према веровањима, на основу времена које буде на Сретење, може се наслутити какво нас време очекује у наредном периоду. По свему судећи, у Србију коначно долази време слободе. Зима је, најзад, прошла.

Неколико речи наших шетача

Са сваким пређеним километром моја енергија је расла. Ни у једном тренутку нисам била сама, уз мене су биле моје колеге, а људи из сваког места кроз које смо пролазили излазили су на пут да нас подрже, упућујући нам лепе речи. Несебично су нас нудили водом, воћем и разним стварима како би нам олакшали пут. То нам је уливало сигурност.

Када смо стигли у Кнић, иако исцрпљена након пређених 40 километара, дочек који смо тамо имали избрисао је сав умор и као да ме је потпуно освежио. Док сам покушавала да дођем до даха, моји другови су, пуни адреналина, одлучили да раде склекове. Уместо да се одмарају, показивали су снагу и понос што смо стигли довде. Тај призор ме је насмејао и додатно мотивисао, умор је био ту, али осећај заједништва и еуфорије био је јачи. Било је болова и жуљева, али ништа ме није спречило да сутрадан наставим пут и стигнем до Крагујевца. Песма, игра и разговори испуњавали су сваки тренутак, а време је пролетело.

Овај пут ми је доказао да је све у глави – ако имаш циљ, можеш да га оствариш.

Последњих осам километара били су ми најтежи. Имала сам огромне болове и једва сам корачала, али уз помоћ својих колега, које су ме држале и охрабривале, издржала сам и стигла у Крагујевац. Када сам видела људе како нас чекају, праве нам пут и плачу због нас, када су нам делили руже, каранфиле и поклоне, знала сам да сам урадила нешто велико. Први пут сам осетила толико чисту и искрену емоцију. Коначно сам се, као Бошњакиња из Новог Пазара, осетила као део ове државе. Овај пут је пробудио наду и веру у бољу будућност свих народа у Србији. Ово је моја држава, у њој сам рођена, у њој се школујем, за њу се борим и желим у њој да останем до краја живота.

Некада је Нови Пазар био синоним за добре људе, ћевапе, мантије и квалитетан џинс. Данас је, нажалост, постао симбол корупције и неслоге. Томе је дошао крај, због нас студената. Осветлали смо образ нашем граду. Нови Пазар коначно шаље поруку да се пробудио и устао против неправде. Као најмлађи град у Европи, поносно показује да има младе људе који га бране и не дозвољавају да се на њега насрће.

Ова земља има људе који би урадили све да она буде функционална. Нама су стопала крвава, а њима руке!

- Студенткиња Универзитета у Новом Пазару

Колико ми је драго што имам прилику да поделим са људима шта једна шетња са студентима може да пробуди у човеку, толико ми је и жао што знам да се овај осећај не може пренети… Толико је драгоцено оно што након оваквих дешавања носиш у себи, да пожелиш да се никада не одвојиш од тог осећаја, просто пожелиш да одмах продужиш за Ниш.

Доминантан утисак који је остао после шетње до Крагујевца ми је дефинитивно искреност. Искреност сам осетила у разговору са сваким студентом, препознала сам је у погледу људи који се врло одлучно боре за слободу. У тим погледима не постоје упитност, колебање, страх, нестабилност… постоји јасан циљ, који је тог дана био наш дивни Крагујевац.

Искреност се препознаје и у емоцијама. Један од ретких тренутака среће сам доживела када смо улазили у град. Осетила сам ретко чисту и јаку емоцију других људи који су нас дочекали и показали нам шта је то љубав. Подсетили су нас да смо ми, људи, створени да волимо једни друге и подржавамо се. Осетила сам захвалност, брижност, срећу, понос, великодушност, ЉУБАВ и НАДУ. Мислим да је то оно што се рађа у овим шетњама, то је оно што нас покреће, а што је вероватно у животу једино вредно.

- Студенткиња Универзитета у Београду, шетала из Чачка

Атмосфера је била феноменална.

Ужичка екипа студената и матураната је кренула из Ужица 13. 2. ујутру таксиjем. Таксисти су одлучили добровољно да учествују у превозу студената и матураната. Испред Факултета техничких наука у Чачку смо се нашли са студентима из Чачка и кренули на пут. Енергија је била присутна, јер је ово суштински један велики подухват који вероватно нико од нас до сада није искусио. Требало је да пређемо 60 км до Крагујевца.

Упечатљиво је било то што су грађани излазили из буквално сваке куће поред које смо прошли како би нас поздравили. Било је јако емотивно. У Мрчајевцима смо се сусрели са студентским екипама из Краљева и Новог Пазара. Ту је настао легендарни снимак сусрета где се студенти међусобно грле. У Кнић смо ушли предвођени трактористима, са чијих трактора су се вијориле заставе градова и факултета. Дочекали су нас расплакани грађани, наравно уз ватромете. Било је баш емотивно.

Преспавали смо у једној средњој школи у Книћу. Ту смо могли да видимо сцене које су ме неодољиво подсећале на повратак војске из рата. Медицински радници су радили свој посао, лечили су преморене студенте. Пекари су такође одиграли велику улогу. Нахранили су једну огромну студентску екипу од близу 300 студената. Били смо јако уморни. Главни утисак је био следећи: како сам легао у кревет и затворио очи, у следећем тренутку сам се пробудио у истом положају. Ето толико ми је пријао сан после препешачених 35 км.

Другог дана смо кренули на пут око 11 часова. После таквог одмора, енергија је опет била невероватна. У 11.52 смо стали да одамо пошту жртвама из Новог Сада.

Овог пута 16 минута смо ћутали због једног момка из Новог Пазара који је погинуо.

Нестваран моменат је био након тих 16 минута ћутања. Без обзира на религију, свако је на свој начин завршио тишину. Неки су се прекрстили, неки су се помолили Алаху. То је јединство. Без обзира на веру и националну припадност, ми смо СВИ грађани Србије. Ушли смо у Крагујевац, где смо заиста прелепо дочекани.

Крагујевчани су чак и поставили црвени тепих за нас. Добили смо и медаље за ову шетњу. Део ужичке екипе је преспавао у Првој крагујевачкој гимназији.

Наравно, и у Крагујевцу су нас дочекали доктори који су помогли повређенима.

Јели смо и гулаш који су правили професори из Крагујевца.

Ујутру смо се пробудили и кренули на протест.

Ово је био догађај за памћење.

- Студент Универзитета у Београду, шетао из Ужица

У суштини, што се мене тиче, ова шетња је оставила сјајан утисак на мене и осећам се испуњено сад кад сам је завршио.

Мислим да је томе највише допринело то што смо на неки начин пробудили Шумадију и остварили контакт са свим тим људима који живе у местима кроз које смо пролазили. Сама стаза јесте захтевна иако нема много варирања у надморској висини и саме узбрдице и низбрдице нису велике, али су честе, па је то знало да умори. Најтежи дан по мени је дефинитивно био други дан кад је требало да пређемо највећу километражу и када је терен уједно био један од најтежих, али тог другог дана нам је свима мотивацију пружало то што смо тад заправо кренули да улазимо у мало већа места, где је дочек био све топлији и где је на улицама било све више људи који су нам стварно били ветар у леђа.

Не могу да не споменем и Високу здравствену школу која ме је минимум 3-4 пута прегледала и превијала или санирала, и они су неопевани хероји. Да њих није било, ја лично верујем да половина људи која је кренула не би завршила шетњу – и они су много велики терет трпели и стварно им хвала на томе.

Осећај кад смо улазили у Крагујевац је био невероватан, ја сам се осећао еуфорично и она енергија која се осећала то вече је била сјајна; стварно ми фале неке боље речи да је опишем, људи су нас на нереалан начин дочекали. Још једно место које исто треба да се спомене је и Чумић, где је изашао огроман број људи да нас сачека, можда и пропорционално највећи број људи. Само због њиховог угошћавања то вече сам ја знао да ћу сутрадан моћи да завршим шетњу до Крагујевца.

- Студент Универзитета у Београду

Не могу да кажем да ми је било напорно, јер нисам прешла ни упола колико су колеге из Ниша и Београда, али жуљеви и болови у ногама се још увек осете, па се колегама који су пешачили 140 км дивим. Мислим да грађани нису свесни колико је напорно и колико рана толики пут може да створи, а иако их је било, колеге су са завојима наставиле даље, са све осмехом на лицу. Прикључила сам се колегама из Ниша у тренутку када је киша почела да пада и морам рећи да сам водила битку сама са собом да ли да одустанем и вратим се кући. Чим смо крочили у прво село које нам је било успутно, када сам видела осмехе, махање, сузе и ватромет, у глави ми је било само то колико љубави сваки човек носи у себи и колико је друштво моћно када се удружи.

Један од прелепих тренутка ми је био када сам угледала свог деку на клупици у селу између Јагодине и Крагујевца са флашама воде. За мене је то био прелеп тренутак зато што сам осетила наду и зато што знам да је он један од људи изманипулисаних од стране наше власти, али ипак не дозвољава да се корумпирана власт подвуче под дечје ноге, због чега је са осмехом на лицу пратио наше кораке ка бољој будућности.

Љубав ме је наводила и пружала снагу.

Када смо стигли у Крагујевац – мој родни град – била сам одушевљена, јер никада нисам видела своје људе онако срећне и уједињене!

Ходали смо по црвеном тепиху, док су око нас људи плакали и скакали од среће. Осећај је био непроцењив. Мислим да се свако од нас осећао посебно и поносно.

Сав умор и бол је нестао тог тренутка када сам угледала породицу, комшије и све насмејане грађане који нас бодре.

Пумпамо јако до краја!

- Студенткиња Универзитета у Београду, шетала из Јагодине

Шетња није физички тешка, у смислу да је потребна кондиција, али је тешка психички. Нисам осећао умор док сам пешачио, већ само болове у коленима, зглобовима и жуљеве које сам добио, а који ме нису спречили да испуним свој циљ.

Последњи километри били су најтежи, али кад видите колико вас људи дочека са осмехом, сузама у очима, тотално заборавите на бол и можете још дупло више да препешачите. Људи су излазили испред својих дворишта са децом да нас поздраве, загрле, кажу да смо ми њихова нада.

Јако је битно то што смо имали подршку колега са ВЗШ и физиотерапеута, на којој смо неизмерно захвални. Да није било њих и свих добрих људи који су нам обезбедили храну, пиће, место за спавање, шетња би била скоро па немогућа. Сусрет са људима је неописив. У њиховим очима се може видети нада за боље сутра када нас виде.

Најтежа ствар од свега код шетње је била задржати сузе и не расплакати се пред огромним бројем људи који нас је дочекао пун разних емоција са сузама у очима.

- Студент Универзитета у Београду