Dvodnevna šetnja od Beograda do Novog Sada je zaista u našim očima bila trijumf studentskih blokada. Studenti su uspeli sve da uvere da je to bio vrhunac i kruna svih akcija. Međutim, energija, koja je svakim korakom posejana Vojvodinom, poprimila se i rasplamsala širom zemlje. Ovog puta mnogi gradovi su odlučili da pojedinačno krenu u šetnju ka Kragujevcu, kako bi se svi zajedno sreli na Sretenje. Put koji je trebalo preći nije bio nimalo naivan. Ne samo da je, u zavisnosti od početne tačke, iznosio između 100 i 150 km, nego je i reljef bio znatno zahtevniji u odnosu na vojvođanske ravnice, a trebalo ga je realizovati za maksimalno 4 dana.

Utorak, 11. februar

Prvu etapu su započeli studenti iz Niša, koji su oko 7.30 ujutru krenuli od Elektronskog fakulteta put Aleksinca. Oko 200 Nišlija se osmelilo na ovaj poduhvat, a gotovo svi su zavideli jednom od kolega koji je uz sebe imao najvernijeg čuvara – svog psa. Početna tačka beogradskih i novosadskih studenata bio je Farmaceutski fakultet u Beogradu. Kolona je, po proceni jednog od šetača, brojala takođe oko 200 ljudi, međutim, ona se svakim danom uvećavala, s obzirom na to da su se mnogi priključivali na usputnim stanicama. Na početku i na kraju kolone su bili po jedno policijsko vozilo, par automobila korišćenih u logističke svrhe, kao i vozila sa osobljem Visoke zdravstvene škole, koji su definitivno bili najveća pomoć i bez kojih cela akcija možda ne bi bila toliko uspešna.

Ulice Beograda i Niša bile su preplavljene građanima, koji su se okupili kako bi ispratili ove mlade, hrabre ljude i kako bi im preneli samo jedno — da imaju neizmernu podršku. Odjeci aplauza i usklika ispunili su ulice, dok se povorkama polako gubio svaki trag. Prva stanica naših južnjaka bila je Gornja Toponica, gde su ih meštani dočekivali raširenih ruku. Za to vreme, nakon kratke pauze kod Avalskog parka, put se za beogradske i novosadske studente nastavio sve do „Camping Belgrade Avala” gde je šetače zatekao tradicionalni doček uz pogaču i so, kao i ručak. Koraci slobode su se čuli kroz celu zemlju, dok su studenti prolazili iz jednog naselja u drugo, a kako je put odmicao, tako su i zagrljaji građana postajali sve topliji, a emocije sve uzburkanije. Prvi dan, za početnike najteži, a za one sa malo više iskustva lakši, polako se bližio kraju. Nišlije su oko 18.00 stigle u Aleksinac, dok je povorka koja je krenula iz Beograda oko 21.00 čas stigla u Sopot. Njihov ulazak u oba mesta nije ostao neprimećen. Ljubav prema ovim, može se reći, nepoznatim ljudima koji vode bitku u ime svih nas, mogla se videti kako u očima Sopoćana tako i kod Aleksinčana. Njihovo gostoprimstvo bilo je dostojno naših junaka. Pune trpeze domaće hrane, koja je spremana celog dana, preplavile su mirisom centre gradova. Nakon što su se okrepili, studenti su u Aleksincu ispraćeni do sportske hale, gde će provesti noć, a u Sopotu do obližnjih plastenika u okviru poljoprivrednog gazdinstva „Dr Čupić”, koji su ranije bili grejani celog dana kako bi se omogućili uslovi za spavanje. Uskoro su svi utonuli u dugoočekivani san.

Sreda, 12. februar

Nakon prospavane noći, šetnja se nastavila najpre za nišku kolonu, a nešto malo kasnije i za beogradsku. Prva veća pauza šumadijskog marša bila je u Mladenovcu. Studente su građani ogrnuli ćebadima, a deca su ih čekala uzbuđena, gurajući se kako bi uspela da zagrle barem jednog od njih. Nišlije su, takođe, odvažno prelazile svoje stanice, a južnjaci su se potrudili da ih na svakom koraku dočekaju onako kako samo oni umeju. Kada su stigli do sela Bobovište, priključili su im se i traktori koji su ih pratili sve do Deligrada.

Za drugi dan se od samog početka znalo da će biti i najteži. Vremenski uslovi nisu bili na našoj strani i odlučili su da stave šetače pod iskušenje. Dok je hladnoća mnogima ulazila pod kosti, pesma im je grejala dušu, ne dajući im da pokleknu. Severnu kolonu je od Markovca pratila čak i susnežica. Ništa bolje nisu prošle ni kolege sa juga, koje su pristizale u Ražanj, pevajući „mi za umor ne znamo!”. Za studente koji su krenuli iz prestonice na red je stigao Orašac.

U mesto gde je Karađorđe 1804. izabran za vođu Srba oni su ušli, s punim pravom, uzdignute glave. Barjaci su se vijorili, predvođeni slikom Đorđa Petrovića, koji bi zasigurno bio ponosan na ovaj prizor. U Osnovnoj školi „Prvi srpski ustanak” studenti su večerali, ugrejali se i odmorili, a potom su krenuli put Aranđelovca, poslednje stanice za ovaj dan. Ova deonica je definitivno bila i najzahtevnija, jer su koračali uzbrdo, a zbog vremenskih uslova bilo je i klizavo. Sišli su pored parka i ušetali u glavnu ulicu gde su ih meštani dočekali, uzvikujući svi zajedno „Svi na ulice!”. Nišlije su dan završile stigavši u Ćićevac. Neki od šetača su spavali u hostelu, neki u sportskoj hali, a neki kod meštanâ.

Ove večeri spojile su se i zastave Novog Pazara i Kraljeva ispred Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo.

Četvrtak, 13. februar

Trećeg dana se šetnji priključuje još 5 gradova. Prvobitno su se zastave Kraljeva i Novog Pazara spojile i studenti su zajedno krenuli ka Mrčajevcima, gde su se našli sa svojim kolegama iz Užica, Čačka i Gornjeg Milanovca. Oni su zajedno krenuli u jednoj velikoj povorci putem Knića. Novosadski i beogradski studenti su ovog jutra formirali kolonu ispred sportskog centra, odakle su krenuli ka Topoli. Već oko 13.00 su bili na pola puta do svoje naredne stanice, koja je zapravo predstavljala i najteži deo tog dana, zbog najvećeg uspona.

Od Novosađana se moglo čuti da im je teško jer nisu navikli na tako brdovite reljefe, međutim, nikakva prepreka nije mogla da ih zaustavi. Pred ulazak u Topolu, dočekala ih je devojka u narodnoj nošnji, na konju, kada je napravljena i jedna epska fotografija. Ovo je možda bio i najsimboličniji doček. U mesto gde je 1804. Prvim srpskim ustankom započet rat za oslobođenje i ujedinjenje Srba studenti su ušetali kao dostojni naslednici Karađorđa. Još jednom je potvrđeno da duh borbe ne jenjava i da će borci i ovog puta pobediti. Uzvici koji su najviše odjekivali bili su: „Ustanak, ustanak!”, dajući im do znanja da nisu sami. Bio je obezbeđen i sanitet za one kojima je bila potrebna pomoć zbog rana i žuljeva. Nakon ručka u Karađorđevom konaku, došlo je vreme da se krene ka Trnavi. Celim putem bili su deljeni flajeri sa sloganom skupa „Sretnimo se za Sretenje”.

Nišlije su se pred polazak iz Ćićevca slikale sa svojim domaćinima. Definitivno je i ovaj dan, kao i svaki drugi u njihovom putu, bio zahtevniji u odnosu na ostale povorke, zbog nezahvalnog reljefa, kao i zbog najnepogodnijih vremenskih uslova. Prešli su mesto Sikirica, zatim Ratare, sve dok nisu stigli u Paraćin na pauzu. U hotelu u centru grada su im previjene rane i sanirani žuljevi, a potom su krenuli dalje. Dok su ulazili u Ćupriju, izdaleka su se čuli bubnjevi, koji su najavljivali njihov dolazak, a oni su se zvuku pridružili svojom radosnom pesmom. Na pitanje kako se odvija put, oni su ponosno rekli da im se energija uvećava iz dana u dan. Prikupili su svu moguću snagu i konačno stigli u Jagodinu, gde su ih zajedno sa građanima dočekale i kolege studenti. Oni su im organizovali konačišta u fiskulturnoj sali i učionicama fakultuteta, potrudivši se da im bude što udobnije, kako bi se pripremili za najteži deo puta.

Dok se severna povorka približavala svojoj narednoj odrednici, meštani su počeli da puštaju vatromet, a studente su sačekali traktori, koji su ih uveli u Trnavu. Prava gozba bila je spremljena, a studenti su se najviše obradovali domaćim palačinkama. Nakon kraćeg odmora, uputili su se ka svojoj poslednjoj stanici za taj dan, ka mestu gde će se konačno odmoriti pred dolazak u Kragujevac — malom selu Čumiću. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će se toliki broj građana okupiti u tako malom mestu, kako bi videli ko im to dolazi. O gostoprimstvu u Čumiću se pričalo i danima nakon toga, a mnogi su, dok su prepričavali pohod, rekli da su najlepše spavali upravo ovde.

Treća povorka je, dok se približavala mostu na Gružanskom jezeru, uživala u predelima koje nudi naša lepa Šumadija. Gde god da su prošli, meštani su im skandirali „Studenti, studenti!”, a oni su neumorno koračali.

Uveče su, konačno, stigli u Knić, gde im je bio pripremljen smeštaj u Srednjoj školi „Dobrica Erić”.

Petak, 14. februar

Došao je i poslednji dan šetnje. Dok su poneki izmoreni šetači skupljali i poslednje atome snage kako bi završili, za neke od nas nezamislivi poduhvat, neki su odlučili da se zagreju uz sklekove. Za razliku od ostalih, kojima je ostao znatno manji deo puta, Nišlije je čekala najduža i najteža ruta – čak 40 kilometara. Iako su već bili krajnje iscrpljeni, svi su puni entuzijazma krenuli ka prvoj modernoj prestonici Srbije.

Najzad, spojili su se Istok i Zapad, Sever i Jug. Sreli su se uoči Sretenja. Mnogi će reći da ova šetnja nije više bila samo to, postala je hodočašće. Svakim svojim korakom su naši mladi sejali slobodu, nadu, zajedništvo i ljubav. Probudili su narod cele Srbije, koji je već dugo bio u zimskom snu. Meštani su ih grlili, ljubili, darovali, pozivali u svoje domove makar nakratko, kako bi upoznali svoje oslobodioce. Uprkos napornom putu, svakog dana su uspeli da održe petnaestominutnu tišinu, kako bi odali poštu stradalima i kako bi poslali jasnu poruku – ne zaboravljamo i ne odustajemo! Doček u svakom gradu, selu, naselju i varošici kroz koje su prošli bio je neopisiv. Broj ljudi koji je svakog dana željno iščekivao njihov prolazak, naročito u manjim mestima, bilo je nezamislivo predvideti. Niko nije mogao da očekuje da će naša borba uspeti da dopre i do onih koji su predugo bili u mraku. Konačno u našem narodu ne postoji razdor. Konačno su se Srbi ujedinili oko jednog cilja. Prema verovanjima, na osnovu vremena koje bude na Sretenje, može se naslutiti kakvo nas vreme očekuje u narednom periodu. Po svemu sudeći, u Srbiju konačno dolazi vreme slobode. Zima je, najzad, prošla.

Nekoliko reči naših šetača

Sa svakim pređenim kilometrom moja energija je rasla. Ni u jednom trenutku nisam bila sama, uz mene su bile moje kolege, a ljudi iz svakog mesta kroz koje smo prolazili izlazili su na put da nas podrže, upućujući nam lepe reči. Nesebično su nas nudili vodom, voćem i raznim stvarima kako bi nam olakšali put. To nam je ulivalo sigurnost.

Kada smo stigli u Knić, iako iscrpljena nakon pređenih 40 kilometara, doček koji smo tamo imali izbrisao je sav umor i kao da me je potpuno osvežio. Dok sam pokušavala da dođem do daha, moji drugovi su, puni adrenalina, odlučili da rade sklekove. Umesto da se odmaraju, pokazivali su snagu i ponos što smo stigli dovde. Taj prizor me je nasmejao i dodatno motivisao, umor je bio tu, ali osećaj zajedništva i euforije bio je jači. Bilo je bolova i žuljeva, ali ništa me nije sprečilo da sutradan nastavim put i stignem do Kragujevca. Pesma, igra i razgovori ispunjavali su svaki trenutak, a vreme je proletelo.

Ovaj put mi je dokazao da je sve u glavi – ako imaš cilj, možeš da ga ostvariš.

Poslednjih osam kilometara bili su mi najteži. Imala sam ogromne bolove i jedva sam koračala, ali uz pomoć svojih kolega, koje su me držale i ohrabrivale, izdržala sam i stigla u Kragujevac. Kada sam videla ljude kako nas čekaju, prave nam put i plaču zbog nas, kada su nam delili ruže, karanfile i poklone, znala sam da sam uradila nešto veliko. Prvi put sam osetila toliko čistu i iskrenu emociju. Konačno sam se, kao Bošnjakinja iz Novog Pazara, osetila kao deo ove države. Ovaj put je probudio nadu i veru u bolju budućnost svih naroda u Srbiji. Ovo je moja država, u njoj sam rođena, u njoj se školujem, za nju se borim i želim u njoj da ostanem do kraja života.

Nekada je Novi Pazar bio sinonim za dobre ljude, ćevape, mantije i kvalitetan džins. Danas je, nažalost, postao simbol korupcije i nesloge. Tome je došao kraj, zbog nas studenata. Osvetlali smo obraz našem gradu. Novi Pazar konačno šalje poruku da se probudio i ustao protiv nepravde. Kao najmlađi grad u Evropi, ponosno pokazuje da ima mlade ljude koji ga brane i ne dozvoljavaju da se na njega nasrće.

Ova zemlja ima ljude koji bi uradili sve da ona bude funkcionalna. Nama su stopala krvava, a njima ruke!

- Studentkinja Univerziteta u Novom Pazaru

Koliko mi je drago što imam priliku da podelim sa ljudima šta jedna šetnja sa studentima može da probudi u čoveku, toliko mi je i žao što znam da se ovaj osećaj ne može preneti… Toliko je dragoceno ono što nakon ovakvih dešavanja nosiš u sebi, da poželiš da se nikada ne odvojiš od tog osećaja, prosto poželiš da odmah produžiš za Niš.

Dominantan utisak koji je ostao posle šetnje do Kragujevca mi je definitivno iskrenost. Iskrenost sam osetila u razgovoru sa svakim studentom, prepoznala sam je u pogledu ljudi koji se vrlo odlučno bore za slobodu. U tim pogledima ne postoje upitnost, kolebanje, strah, nestabilnost… postoji jasan cilj, koji je tog dana bio naš divni Kragujevac.

Iskrenost se prepoznaje i u emocijama. Jedan od retkih trenutaka sreće sam doživela kada smo ulazili u grad. Osetila sam retko čistu i jaku emociju drugih ljudi koji su nas dočekali i pokazali nam šta je to ljubav. Podsetili su nas da smo mi, ljudi, stvoreni da volimo jedni druge i podržavamo se. Osetila sam zahvalnost, brižnost, sreću, ponos, velikodušnost, LjUBAV i NADU. Mislim da je to ono što se rađa u ovim šetnjama, to je ono što nas pokreće, a što je verovatno u životu jedino vredno.

- Studentkinja Univerziteta u Beogradu, šetala iz Čačka

Atmosfera je bila fenomenalna.

Užička ekipa studenata i maturanata je krenula iz Užica 13. 2. ujutru taksijem. Taksisti su odlučili dobrovoljno da učestvuju u prevozu studenata i maturanata. Ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku smo se našli sa studentima iz Čačka i krenuli na put. Energija je bila prisutna, jer je ovo suštinski jedan veliki poduhvat koji verovatno niko od nas do sada nije iskusio. Trebalo je da pređemo 60 km do Kragujevca.

Upečatljivo je bilo to što su građani izlazili iz bukvalno svake kuće pored koje smo prošli kako bi nas pozdravili. Bilo je jako emotivno. U Mrčajevcima smo se susreli sa studentskim ekipama iz Kraljeva i Novog Pazara. Tu je nastao legendarni snimak susreta gde se studenti međusobno grle. U Knić smo ušli predvođeni traktoristima, sa čijih traktora su se vijorile zastave gradova i fakulteta. Dočekali su nas rasplakani građani, naravno uz vatromete. Bilo je baš emotivno.

Prespavali smo u jednoj srednjoj školi u Kniću. Tu smo mogli da vidimo scene koje su me neodoljivo podsećale na povratak vojske iz rata. Medicinski radnici su radili svoj posao, lečili su premorene studente. Pekari su takođe odigrali veliku ulogu. Nahranili su jednu ogromnu studentsku ekipu od blizu 300 studenata. Bili smo jako umorni. Glavni utisak je bio sledeći: kako sam legao u krevet i zatvorio oči, u sledećem trenutku sam se probudio u istom položaju. Eto toliko mi je prijao san posle prepešačenih 35 km.

Drugog dana smo krenuli na put oko 11 časova. Posle takvog odmora, energija je opet bila neverovatna. U 11.52 smo stali da odamo poštu žrtvama iz Novog Sada.

Ovog puta 16 minuta smo ćutali zbog jednog momka iz Novog Pazara koji je poginuo.

Nestvaran momenat je bio nakon tih 16 minuta ćutanja. Bez obzira na religiju, svako je na svoj način završio tišinu. Neki su se prekrstili, neki su se pomolili Alahu. To je jedinstvo. Bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost, mi smo SVI građani Srbije. Ušli smo u Kragujevac, gde smo zaista prelepo dočekani.

Kragujevčani su čak i postavili crveni tepih za nas. Dobili smo i medalje za ovu šetnju. Deo užičke ekipe je prespavao u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji.

Naravno, i u Kragujevcu su nas dočekali doktori koji su pomogli povređenima.

Jeli smo i gulaš koji su pravili profesori iz Kragujevca.

Ujutru smo se probudili i krenuli na protest.

Ovo je bio događaj za pamćenje.

- Student Univerziteta u Beogradu, šetao iz Užica

U suštini, što se mene tiče, ova šetnja je ostavila sjajan utisak na mene i osećam se ispunjeno sad kad sam je završio.

Mislim da je tome najviše doprinelo to što smo na neki način probudili Šumadiju i ostvarili kontakt sa svim tim ljudima koji žive u mestima kroz koje smo prolazili. Sama staza jeste zahtevna iako nema mnogo variranja u nadmorskoj visini i same uzbrdice i nizbrdice nisu velike, ali su česte, pa je to znalo da umori. Najteži dan po meni je definitivno bio drugi dan kad je trebalo da pređemo najveću kilometražu i kada je teren ujedno bio jedan od najtežih, ali tog drugog dana nam je svima motivaciju pružalo to što smo tad zapravo krenuli da ulazimo u malo veća mesta, gde je doček bio sve topliji i gde je na ulicama bilo sve više ljudi koji su nam stvarno bili vetar u leđa.

Ne mogu da ne spomenem i Visoku zdravstvenu školu koja me je minimum 3-4 puta pregledala i previjala ili sanirala, i oni su neopevani heroji. Da njih nije bilo, ja lično verujem da polovina ljudi koja je krenula ne bi završila šetnju – i oni su mnogo veliki teret trpeli i stvarno im hvala na tome.

Osećaj kad smo ulazili u Kragujevac je bio neverovatan, ja sam se osećao euforično i ona energija koja se osećala to veče je bila sjajna; stvarno mi fale neke bolje reči da je opišem, ljudi su nas na nerealan način dočekali. Još jedno mesto koje isto treba da se spomene je i Čumić, gde je izašao ogroman broj ljudi da nas sačeka, možda i proporcionalno najveći broj ljudi. Samo zbog njihovog ugošćavanja to veče sam ja znao da ću sutradan moći da završim šetnju do Kragujevca.

- Student Univerziteta u Beogradu

Ne mogu da kažem da mi je bilo naporno, jer nisam prešla ni upola koliko su kolege iz Niša i Beograda, ali žuljevi i bolovi u nogama se još uvek osete, pa se kolegama koji su pešačili 140 km divim. Mislim da građani nisu svesni koliko je naporno i koliko rana toliki put može da stvori, a iako ih je bilo, kolege su sa zavojima nastavile dalje, sa sve osmehom na licu. Priključila sam se kolegama iz Niša u trenutku kada je kiša počela da pada i moram reći da sam vodila bitku sama sa sobom da li da odustanem i vratim se kući. Čim smo kročili u prvo selo koje nam je bilo usputno, kada sam videla osmehe, mahanje, suze i vatromet, u glavi mi je bilo samo to koliko ljubavi svaki čovek nosi u sebi i koliko je društvo moćno kada se udruži.

Jedan od prelepih trenutka mi je bio kada sam ugledala svog deku na klupici u selu između Jagodine i Kragujevca sa flašama vode. Za mene je to bio prelep trenutak zato što sam osetila nadu i zato što znam da je on jedan od ljudi izmanipulisanih od strane naše vlasti, ali ipak ne dozvoljava da se korumpirana vlast podvuče pod dečje noge, zbog čega je sa osmehom na licu pratio naše korake ka boljoj budućnosti.

Ljubav me je navodila i pružala snagu.

Kada smo stigli u Kragujevac – moj rodni grad – bila sam oduševljena, jer nikada nisam videla svoje ljude onako srećne i ujedinjene!

Hodali smo po crvenom tepihu, dok su oko nas ljudi plakali i skakali od sreće. Osećaj je bio neprocenjiv. Mislim da se svako od nas osećao posebno i ponosno.

Sav umor i bol je nestao tog trenutka kada sam ugledala porodicu, komšije i sve nasmejane građane koji nas bodre.

Pumpamo jako do kraja!

- Studentkinja Univerziteta u Beogradu, šetala iz Jagodine

Šetnja nije fizički teška, u smislu da je potrebna kondicija, ali je teška psihički. Nisam osećao umor dok sam pešačio, već samo bolove u kolenima, zglobovima i žuljeve koje sam dobio, a koji me nisu sprečili da ispunim svoj cilj.

Poslednji kilometri bili su najteži, ali kad vidite koliko vas ljudi dočeka sa osmehom, suzama u očima, totalno zaboravite na bol i možete još duplo više da prepešačite. Ljudi su izlazili ispred svojih dvorišta sa decom da nas pozdrave, zagrle, kažu da smo mi njihova nada.

Jako je bitno to što smo imali podršku kolega sa VZŠ i fizioterapeuta, na kojoj smo neizmerno zahvalni. Da nije bilo njih i svih dobrih ljudi koji su nam obezbedili hranu, piće, mesto za spavanje, šetnja bi bila skoro pa nemoguća. Susret sa ljudima je neopisiv. U njihovim očima se može videti nada za bolje sutra kada nas vide.

Najteža stvar od svega kod šetnje je bila zadržati suze i ne rasplakati se pred ogromnim brojem ljudi koji nas je dočekao pun raznih emocija sa suzama u očima.

- Student Univerziteta u Beogradu